Da li ste se ikada zapitali zašto je lov na zeca u Srbiji toliko dugotrajan, toliko uporan i toliko duboko ukorenjen u srpsko lovačko nasleđe? Zašto iz godine u godinu, bez obzira na promene vremena, opreme, oružja ili novih lovačkih trendova, ostaje nešto gotovo romantično u potrazi za ovim tihim, neuhvatljivim trkačem? Možda zato što nijedan drugi lov u našim krajolicima ne spaja toliko elemenata - stari običaj, prirodu koja menja lice iz dana u dan, stazu koja se čita kao knjiga, i trenutak u kome lovac zapravo ne lovi samo divljač, već sopstveno strpljenje, znanje i umeće.
Lov na zeca nije samo odlazak u lovište. To je ritual. Ustajanje pre svitanja, tišina pred polazak, škripa mraza pod čizmama i ona jedinstvena napetost kada korak pređeš iz sela u teren - iz civilizacije u priču. I možda je baš zato taj lov posebna kategorija među lovcima: jednostavan na papiru, ali beskrajno složen kada ga iskreno radite.
Ali šta zapravo danas predstavlja lov na zeca u Srbiji?
Koja je uloga lovačkih društava?
Kako se menja brojnost populacije?
Da li je zec i dalje “čuvar terena”?
I kakav izazov stvara sve toplija klima, brže setve, krupni predatori ili savremene poljoprivredne prakse?
Postavimo sve to na sto - zajedno sa onim večitim pitanjem svakog lovca: “Da li će danas dići?”
Ili još važnije: “Da li ćemo pravilno pročitati teren?”
Ovo je priča o lovu koji traje duže od nas i verovatno će trajati i mnogo nakon nas.
TRAG KOJI SE ČITA — ILI SE NE ČITA?
Postoji li nešto tajanstvenije od tragova zeca posle prvog mraza? Lovci često kažu da se po tragovima zeca može čitati kao po rukopisu. Ali da li je zaista tako? Koliko puta ste pomislili da ste “sigurni” u pravac, pa vas je zec nadmudrio u samo dva skoka? I koliko puta je mlad lovac rekao: “Evo ga, ide pravo!” - samo da bi shvatio da linija koju vidi zapravo nije linija, već polukrug, dvokorak, trokorak, pa povratak unazad.
Zec je majstor nestajanja.
Ume da prevari i na najravnijem terenu.
I to je možda najveća lepota lova na ovu sitnu divljač: ne oslanjate se na sreću, već na oči, memoriju terena, osećaj za pravac i iskustvo koje se gradi godinama.
Lov traje vrlo kratko, ali “čitanka traga” traje celog života.
Koliko god puta da krenete sa starijim lovcima, uvek naučite nešto novo.
Zašto?
Zato što nijedan zec ne ostavlja potpuno isti trag.
I zato što se mi, lovci, razlikujemo po tome koliko pažljivo gledamo.
ŠTA DANAS UOPŠTE ZNAČI DOBAR TEREN ZA ZECA?
Ako pitate pet lovaca - dobićete pet različitih odgovora.
Da li je najbolji teren ravan, gde se trag jasno vidi?
Ili su to blage padine gde zec voli da se “skloni iza sebe”?
Da li je to kukuruz pozni, ili ječam nisko pokošen?
I koliko su zapravo važni prelazi - prelaz iz njive u livadu, iz livade u voćnjak, iz voćnjaka u šikaru?
Današnjem zecu, tvrdimo mnogi, mnogo više smeta poljoprivreda nego lovci.
Pesticidi, herbicidi, rano košenje, kasno oranje, mehanizacija koja je sve jača - sve to menja teren brže nego što mi možemo da se naviknemo. A zec je vrsta koja reaguje brzo, ali često nema vremena da nadoknadi štetu.
Ako pogledamo preciznije - kada ste poslednji put u lovištu videli “idealnu parcelu” punu tragova?
Da li ih je bilo više pre 20 godina?
Ili 30?
Da li se broj smanjuje ili samo prelazi na nove mikroterene?
Odgovor varira od lovišta do lovišta.
Zato što lov na zeca ne zavisi samo od naše volje - već od svega što se dešava pre nego što uopšte dođemo na teren.
UTICAJ KLIME: TOPLIJA JESEN, MANJE TRAGOVA?
Ako se pitate zašto je godina “loša” - zapitajte se sledeće:
-
Da li je jesen bila pretopla?
-
Da li je pala kiša baš onda kada ne treba?
-
Da li je vegetacija ostala visoka i u novembru?
-
Da li je zec imao dovoljno zaklona da prođe neprimećeno?
-
Da li ste možda gledali tragove u “previše mekom” zemljištu, pa trag jednostavno nestaje?
Sve toplije jeseni dovode do jedne jedine stvari: trag se teže vidi.
A kad se trag teže vidi - lov postaje dvostruko teži.
I dvostruko zanimljiviji.
Ali šta je sa zimom?
Sneg koji nekada volimo, danas je retkost.
Koliko ste puta ove sezone imali “savršeni sneg za trag”?
Ako ste imali bar jedan vikend - smatrajte se srećnicima.
POPULACIJA ZECA - DA LI JE ZAISTA OPALA?
Nemoguće je napisati ozbiljan tekst o lovu na zeca, a da se ne postavi pitanje koje sve lovce tiho brine: ima li ga manje?
Tu dolazimo do činjenica koje lovci znaju, ali retko ko otvoreno kaže:
u nekim lovištima situacija je odlična, u drugim je veoma loša.
Koji su razlozi?
-
pritisak predatora (lisica, šakal, orao krstaš, sova utina…)
-
prebrza poljoprivredna obrada
-
mašinsko košenje livada tokom legla
-
hemijska sredstva
-
smanjenje pašnjaka
-
pretoplo vreme
-
bolesti (kuga zeca, paraziti, kokcidioza…)
-
i na kraju - pritisak lova, ali mnogo manji nego pre 50 godina
Pravo pitanje je:
Da li će se populacija oporaviti?
Može, i to brzo - ako je hrana dobra i teren stabilan.
Zec ima visok reproduktivni potencijal.
Ali samo ako mu pustimo prostor.
I ako ga ne diramo previše kada je najosetljiviji - u maju, junu i julu.
LOV NA ZECA: TRADICIJA KOJA TRAJE I KADA SE NE DIŽE
Postoji jedna tajna koju svaki iskusni lovac zna:
lov na zeca je pre svega - zajedništvo.
To nije lov gde se ide sam.
To je lov reda, linije, discipline, komunikacije.
To je lov koji se pamti po anegdotama, po ljudima, po promašajima koji su bolji od pogodaka, po tome ko je prvi video trag, ko je pogrešio, ko je pogodio “u trku”, ko je viknuo “drž’ ga!”, ko je prespavao u autu.
To je lov u kome su pitanja važnija od odgovora:
-
Da li će krenuti levo ili desno?
-
Da li će “držati vetar”?
-
Da li je otišao u šikaru koju niko ne voli?
-
Da li je otišao “u selo”?
-
Da li smo dobro postavili pogon?
-
Da li će stati na sekundu — ili neće?
Iskusan lovac zna:
zec se ne lovi - zec se nadmudruje.
